Kome se isplati da boluje od kovida?

Bolovanje zbog zaražavanja koronavirusom je ujedno kontroverzna i tabu tema. Moj utisak, kao operativca koji se skoro svake nedelje susreće barem jednom s ovim pitanjem, jeste da se virus koristi kao pregradni zid između tri strane.

Poslodavci se raspituju šta je po zakonu, radnici traže svoja prava, a država izdaje jasne preporuke. Ko je u pravu i zašto mora sve da bude ovako komplikovano? Pokušaću da vam približim ovu, ne tako jasnu temu, koja se tiče bolovanja izazvanog koronavirusom.

Kako da pravilno bolujete od kovida?

Bolovanje zbog zaražavanja koronavirusom prema pravilima bi trebalo da izgleda ovako: zaposleni se zaražava koronom, a to potvrđuje testom. Otvara bolovanje na period koji je propisan zakonom ili koji zavisi od procene lekara. Za vreme bolovanja tokom kovida dobija 65 posto od plate ili celu platu.

Preporuke države

Država donosi preporuku da se obolelima od korona virusa isplaćuje 100 posto zarade. Moram da napomenem da preporuka nije obavezujuća, tako da može da se ignoriše. Takođe je doneta je odluka da se obavezno isplaćuje 100 posto zarade u javnom sektoru za zaposlene u zdravstvu, školstvu, vojsci i policiji. Zakonski minimum za sve ostale sektore i privatnike je 65 posto zarade, što se uglavnom i ispostavlja kao pravilo tokom kovid bolovanja.

Interesantna zamisao, ali teška realizacija

Preporuka Vlade Republike Srbije sadrži pozitivnu zamisao, ali realizacija je prebačena u dvorište privatnog sektora koji je najviše i pogođen pandemijom. Zašto je to tako? Realno gledano, u prethodne dve godine smo bili primorani silom prirode da se naviknemo na neprirodne uslove života. Smanjeni su kontakti zbog rizika zaražavanja. Privatni sektor je doživeo skraćivanje radnog vremena, pa i potpuno zatvaranje, što je doprinelo slabijoj zaradi. Celokupna situacija indirektno dovodi i radnike u rizik od gubitka posla. Vlada je pružila pomoć, ali to nije dugoročno rešenje.

Pravilno kršenje preporuke

Situacija je veoma škakljiva i niko u svetu nije našao adekvatno rešenje koje može da zadovolji sve tri strane. Kao što sam već naveo, preporuka Vlade nije obavezujuća i ne mora da se ispoštuje. Ovakav potez dovodi u konflikt poslodavca i zaposlenog. Usled slabijeg poslovanja poslodavac nije u situaciji da isplati 100 posto zarade zaposlenom tokom bolovanja, pa mu umesto toga isplaćuje 65 posto što je ujedno i zakonski minimum. Da li je ovo humano dok boluješ od korone, a troškovi lečenja su preveliki? Pa nije, ali nije humano ni prema poslodavcu, jer se možda i on sutra razboli, a on je nosilac posla.

Ko će da doprinosi ako niko ne radi?

Većina poslodavaca po pravilu plaća 65 posto zaposlenima, koji to prihvataju, jer se možda posao na kojem rade sutra i ugasi. Od počeka korone do danas se u Srbiji ugasilo ili je otišlo u privremeni prekid oko 15.000 firmi. Možda razlog prestanka rada ovih preduzeća nije samo posledica koronavirusa, ali je vrlo verovatno imala značajan uticaj na donošenje takve odluke. S druge strane, ima poslodavaca koji su opstali, ali nemaju izbora i silom prilika moraju da otpuštaju radnike kako bi nastavili sa radom u lošijim uslovima. Ovakvi slučajevi direktno utiču na budžet, jer se ne plaćaju porezi i doprinosi za otpuštene radnike ili se pak kasni sa isplatom prethodnog poreza i doprinosa.

Poslodavci stimulišu zaposlene da se vakcinišu

Kao i uvek nađe se pozitivana ideja u moru negativnih. Postoje firme koje su donele neki vid internog akta da ako se zaposleni vakcinišu i obole od kovida imaju pravo na 100 posto bolovanja, dok nevakcinisani imaju pravo na 65 posto. Većina ljudi ovo vidi kao diskriminaciju na poslu, jer svako ima pravo da odluči da li će se vakcinisati ili ne. Tako da su opet poslodavci i zaposleni između čekića i nakovanja.

Predlog državi, a i prilog privredi

Dobro, a šta je onda rešenje? Možda bi država mogla da podnese deo bolovanja na svoj teret. Pa recimo da poslodavac zaposlenom koji je oboleo od koronavirusa refundira 65 posto bolovanja na svoj teret, a da država učestvuje 35 posto i to je onda 100 posto. Moje mišljenje je da bi ovo bilo plodonosnije od pomoći od 5-6 meseci minimalaca ili polovine minimalca koji se postepeno vraćaju tokom par godina. Trenutno rešenje dovodi ljude u dilemu šta da rade. Ovakve situacije su plodna podloga za rad na crno i sivu ekonomiju. Državni organi moraju da ulože resurse da pronađu i procesuiraju ovakve slučajeve, a realno bi umesto toga mogli da pomognu poslodavcima u isplati bolovanja tokom kovida sa 35 posto.

Završna reč tiša od ćutanja

Verujem da ovo nije samo moja ideja i da je neko još osim mene razmišljao na ovaj način, ali nigde se ne vidi neka veća inicijativa. Naravno nije cilj i da se sve očekuje od države, jer to nije inscrpni izvor sredstava. Ali ako nakon 30 dana bolovanja ide na teret države, ne vidim zašto i tih 35 posto ne bi moglo da se prihvati kao pravilo. Stanje koje sada vlada je sledeće – poslodavci isplaćuju minimum za bolovanje, radnici se ne žale ili gunđaju sebi u bradu, država nema vremena, jer se bori sa virusom. Svi ćute, a mali biznisi se gase.Kao što vidite tema bolovanja od koronavirusa nije jednostavna. Svi su primorani da donose teške odluke. Da bi se bilo šta preduzelo potreban je jak stomak i volja da mali biznis opstane. Voleo bih da odam priznanje svima koji su u tome do danas uspeli, jer je za opstanak tokom ove nepogode potreban vanljudski napor.

Autor teksta: Ivan Obućina, osnivač sajta pitajknjigovodju.com